Međaši.. Refik Martinović

Stigla si tamo  
kao retka žena
došla vetrovima sudbine
oholost od tebe
isklesa stenu
ispod koje spava
hladan zmijski dodir
čiji tragovi
i kamenu nanose bol.

Tu sam blizu tebe
u senkama bez nadanja
ispod kojih zemlja potanja
žedna kao jesenja grana
koja do proleća
beži od smrti
i plače prljavim suzama besmisla
koje cure zarđalim olucima
i gase načeti Mesec
i umorne pospane zvezde
koje pred zoru
završavaju vajanje
figure skitnice tvojih snova.

I tako...samujemo
kao dva kamena siva
međaša nekih davnih dana
u nevremenu
ćutanjem govorimo
naučene refrene
koje i ptice zapamtiše
naviknute na naše
ledene zagrljaje samoće
jer svaki dodir
naših  izbrazdanih lica
bio bi znak
da nas neće više biti.