NAMA SU SAMO POGLEDI PRIJALI… Sead Tiganj

 

Nama su samo pogledi

prijali onda kada se spoje,

kao dve tišine što se prepoznaju

u svetu punom pogrešnih reči.

Ti si imala oči od kasne jeseni,

one što mirišu na kišu i rastanke,

a ja sam u njima tražio dom

za sve svoje umorne dane.

Nikada nismo umeli da budemo

ono što ljubav traži od ljudi 

da mi budemo i 

ostanemo mi.

Zato smo ćutali dugo,

dok su se noći niz prozore slivale

kao vino po starim stolovima,

i dok je mesec, umoran od nas,

ležao nad gradom kao uspomena.

Sećam se...

tvoje ruke na ivici mog dlana,

tog neizgovorenog „ostani”,

što je između nas gorelo

lepše nego mnogi zagrljaji.

A možda su najveće ljubavi

baš one koje se nikada ne dogode do kraja.

One što ostanu da žive

u pesmama, dimu cigareta

i u čoveku koji noću

ne zna kome da prizna

da još uvek voli.

I sada, kada te nema,

svaka zora na tebe liči.

Svaka žena ima ponešto tvoje,

ali nijedna tvoju tišinu

u kojoj sam jedini put

čuo sopstveno srce.

Nama su samo pogledi

prijali onda kada se spoje...

Autor : Sead Tiganj

18.06.2026.god.

Srbija