POLJA MAKOVA… Sead Tiganj

 

I TIŠINE

Noć je polako bledela

pred umornim jutrom,

a ja sam ostao negde između 

ni živ od sna,

ni spašen od sećanja.

Sa perom u ruci

nisam znao pišem li prozu

ili poslednju poeziju o nama,

jer neke ljubavi

nikada ne pronađu svoje ime,

već ostanu da lebde

između “mogli smo”

i “nikada nismo”.

Dok si ti možda

mirno sanjala

neke lepše svetove od mene,

ja sam po poljima makova

skupljao reči,

ranjavao prste tišinom

i od svake zore pravio

po jednu tužnu strofu o tebi.

O nama nisam umeo

pisati u prošlom vremenu.

Previše je bola

u onome što smo mogli biti.

A život…

život nas nije hteo zajedno.

Kao da je negde unapred

odlučio

da se naši pogledi sretnu,

ali da nam se putevi

nikada ne spoje do kraja.

I zato sada,

dok se dan polako rađa

iza umornih prozora,

pišem reči koje ćeš možda

jednom pročitati slučajno,

u nekom svom miru

koji nema veze sa mnom.

I možda tada shvatiš

koliko smo blizu bili sreći.

Sve smo umeli biti 

i nežnost, i navika,

i čežnja, i tišina…

samo nikada

ono što smo najviše želeli.

Autor : Sead Tiganj

16.06.2026.god.

Srbija