БОЛ У ДУШИ.. Љубица Стојановић

 

Седим на омиљеној клупи,
Посматрам Дунав моћни
Обасјан светлошћу с неба, а река путује...
Само се сећања у мени
Лепа заталасала, од којих срце затрепери,
И она тужна кад душа заболи...

Моје очи тихо затрепере,
Сва радост и туга у њима се крије.
Са тобом живот је написао
Најлепшу бајку, са срећом и тугом на крају,

Моји снови се руше,
Отишао си на пут без повратка
Обећали смо једно другом,
Да ће сунце вечно грејати нашу клупу,
А ми седети на њој, маштати, смејати се...
Jа сада само чујем глуву тишину уз сузе.

Загледам се у суморно небо и видим
Оно што шелим, видим тебе и шапућем:
„Чекај ме, ја ћу сигурно  доћи"
А до тада на нашој клупи
Чувам пропланак плавог неба,
Отет од црних облака,
И сећања од којих срце затрепери..

Љубица Стојановић
Србија🇷🇸