Refik Martinović.. Refik Martinović

 

 Tražim te
 
Spušta se veče
umorno i plačno
rominja i sitna kiša
dobuju kapi po oknima prozora
moje hladne sobe
koja je bez duše
sa mirisom dosade .

Na neurednom stolu
mudrosti se bore
da osvoje moj uplašeni um
…moram pobeći
i izmišljam hiljadu razloga
nije kukavičluk
pobediti sebe u nemoći
i potražiti spokoj u samoći.

Izlazim u noć
u pratnji svoje senke
uplašene ulice prazne
i pune neke čudne sete
gluvo dremaju
među senkama drvoreda
samo poneki nesretnik
pognute glave
sakriven ispod sumornih misli
tuda prolazi
prema nekom nepoznatom kraju
svojih pokislih nadanja.

Pratim svoj korak
kao vojnik koji sanja svoj dom
dok hladno veče
tužnim sonatama nemirnih kapi
miluje senke koje se ljube
preko mokrih ramena ulice
koja sakriva ljubavne poraze
i čuva oproštaje
nedozrelih ljubavi.

Tražim te…
noćas te ima najviše u meni
tečeš kao reke ispod mostova
koji te sanjaju
i tvoje nabujalo telo
jer te noćas
ne želim u sećanju
niti volim u čekanju.

Kasno je …
sve više padam
ispod napuklina
naše izgubljene ljubavi
i postajem samo gost
u tvojim sećanjima
iako te sve više želim
ove noći dok padaju kiše.

Znam…
noćas te nemam
vraćam se istom ulicom
praznoj sobi
i stolu zavađenih umova
i kao da čujem glas
negde iz tmine
ne traži me više
u večerima kad padaju kiše.