Septembar.. Refik Martinović

 

Lagano
posrće leto
ubijaju ga bela
magličasta jutra
dolazi septembar
kao prva jutarnja misao
i razgrće oblake
koji su dugo spavali
u hladovima
ogrnutim Suncem.

Pao je i jedan list
i luta na vetru
 lomi moje vrele snovi
i juri senke
koje beže i kriju se
za neka druga leta.

Kradem zadnji leptirov let
i čekam te
na obali jezera
koje sanja plavo
da se ugnezdimo
u zelenim travama
koje još pamte
naše zadnje  poljupce
u komadu svemira
koji sam birao za nas.

Ti i ne znaš
da se u meni
jesen rumeni
i da padaju tople kiše
da te volim sve više i više
i želim da podelimo
sve čežnje i tuge
traganje i trajanje
život i umiranje
uzmi bar nešto od toga
ostaće i meni dosta
budimo jednako žedni.

Dolazi septembar
pun  rajskih mirisa
i boja koje se dušom
razlivaju
koje sam uvek voleo
i gnezda u kojima
ptice pakuju svoje kofere
za daleka putovanja
a ja želim zbog tebe
da ukradem
njihove odlaske.