Trebinje još miriše na nju.. Zoran Radosavljevic

 

Odlomak iz nagradjene knjige

Trebinje je lepo onoliko dugo koliko ti u grudima ostane pogled s Leotara da izdahneš u sunce..Tren u svemiru, o kojem je pričala jedna slika na zidu...Tren kad mi je reč odjeknula, zaposednuta čovečanstvom, bio je tren kada sam spotaknuo se o nemoč, upala u blato moje mašte..Radujem se proleću, dok sanjam jesen. Uredno strahujem za voljene i vežem prste zaboravu, da ne kvari snove....Mirisala je na nedostupnost kosmosa, eleganciju mraka, pogled vatre, hladnoću Sibirskihvetrova, zagrljaj detinjstva,na sve što joj je život mogao doneti.. na jednosmernu ulicu i dve senke, za poneti..Krila je poeziju u ustima, crno bele filmove u duši, ruske romane u srcu, i umetnost u osmehu i mirisu...Bila je želja moja noćima..izašla je iz  pesama Hoziera, sa cvećem u kosi i tugom u očima...Miriše mi stan sa ispisanim zidovima, samo stari brodski pod, dušek, klavir i gramomofon, i fikus Pablo. Bilo je prazno i predivno...Ona je bila onaj najlepši napukli svetionik, koji sam čeka na obali svoju oluju, i svetli...i koji uprkos tome izgleda divno..Mirisala je na prelepi nežni parfem.na grad u kojem smo se sreli ..na našu reku..na stihove koje sam joj recitovao..dugo sam stajao na toj raskrsnici sećanja i , zaglavnjen, nepokretan, ni svestan sopstvenog postojanja..Nisam bio ni svestan sebe ..sve mi miriše na tebe....To je najlepši poklon ,koji mogu da poželim sebi.. Zima je večeras stavila tvoj parfem,obukla  snežni  kaput i kišne cipele,sa šalom od hladnog vazduha,gurnula me u ćošak i šaputala o tebi...Sve se to dešava noću pred svitanje..a kako tek noć zaboli kad o tebi postavi pitanje..A Trebinje miriše li miriše na nju..