Sećanja.. Refik Martinović

 

 

Hteo bih
da opet dišem
obalama prošlih reka
I da jurim zvezde do svanuća
i belim jutrima punim rose
budim usnule mostove
koji čuvaju naša proleća
sakrivena
ispod prvih zraka sunca
da ne potonem u njene dubine.

Htio bih
da opet urežem tvoje ime
na kori divljeg kestena
da ispišem našu lozinku
da te gledam dok mesec odlazi
i krije tvoj stakleni lik
u svom ogledalu
sa prvim pupoljcima.

Hteo bih
da opet plešemo mokrim rukama
izgubljeni kao preplašena deca
da se jurimo
u noći koje zavijaju
kao gladni vuci
i slušamo Lorkine stihove
koji su mantra naše sreće.

Znam da gazim
praznim koracima
ali mi sve miriše
na tvoju blizinu.