У ЈЕДНОМ ПОГЛЕДУ - БЕСКОНАЧНОСТ… Наташа М.Радановић

 

У том једном погледу

време је стало.

Није откуцало ни секунду више,

као да је и само пожелело

да остане у том тренутку.

Небо је спустило залазак

на мирну површину мора,

а сунце је просуло злато

по таласима бескраја.

Срели су се наши погледи.

Не случајно.

Не пролазно.

Као што се сретну две звезде

које су се одавно препознале

у некој давној вечности.

У твојим очима

гореле су боје наранџе и бакра,

док се хоризонт преливао

у светлост која нема име.

Гледала сам те,

а преда мном се отварало море,

не оно које додирује обалу,

већ оно које додирује душу.

И учинило ми се

да смо остали сами

између неба и воде,

између првог даха

и последње вечности.

Тишина је певала.

Таласи су носили светлост,

а светлост твој лик,

као да је читав свет

желео да запамти тај тренутак.

По том једном погледу

схватила сам:

неке људе не сретнемо очима.

Сретнемо их душом.

И зато време може да прође,

сунца да се угасе,

мора да промене своје обале,

али један поглед

у коме се препознају две душе

остаје да сија

дуже од свих векова.