Ti si samo pesma.. Refik Martinović

 

Sećam se...
kad su nam poljupci
zadnji put plesali
na jesenjoj kiši
jednog crvenog oktobra
...i mnogo godina
posle toga
čuvam te u senci
usamljenog drveta
u dvorištu tvoje škole
i dok gledam
povorke sretnih
u meni zaigraju
neka davna sećanja.

A želeo sam...
da u jatu zvezda
slušam muziku tvojih usana
dok u rujnim sutonima
ispraćamo ptice
I Sunce koje je bežalo
iza dalekih vidika
u sive sumrake
...a ja sve mislim
doći će neko meni drag.

Zašto su ti suze
rasute po trotoaru
kad znam
da me nisi volela
ja ništa nemam
od pesme o tebi
iako bih voleo
da naše usne
dotaknu te prve dane
naše nezrele ljubavi
da uhvate miris lipa
ulice pored škole
kada su nam ruke
bile pupoljci ruža.

Bila si samo pesma
u kojoj sam s ranog proleća
umivao lice rosom
I živeo dva života
a ti bila samo iluzija
mojih samotnih noći
u kojima sam slikao
tvoje putanje
i snegove Kilimandžara
koji se nikad ne otopiše.

Ti si samo pesma...
koju ću uvek pevati
kad svici pogase fenjere
i kad ptice zaćute
u krošnjama lipara
kad ostanemo sami
ja i pesma o tebi
zbog koje pesnik postadoh
da slikam jeseni i zime
sklapam setne rime
i spominjem tvoje
ime
...ti si samo pesma.