Bajka o ruži.. JASMINA DIMITRIJEVIC

 

Nekada davno, u jednoj zemlji punoj blagostanja, vladao je čestiti kralj sa svojom suprugom. Imali su jednu kćer, koju su obožavali.
    Kralj je bio častan i pošten. Svi žitelji kraljevstva su mu se klanjali sa velikim uvažavanjem. Svima bi uputio po neku lepu reč, a kraljica je često pomagala siromasnima. Kćer su vaspitavali da ne bude ohola, već da se druži sa svom decom iz kraljevstva.
     Princeza je izrasla u pravu lepoticu. Duge plave kose, plavih očiju dubokih kao more, u svima je budila nagon da je prigrle i čuvaju. Svi njeni vršnjaci su je voleli, jer je znala sa njima da se zabavlja i druži kao da nije kraljeva kći. Verala se sa njima po drveću, vijala razne životinje i nije brinula što je tako uništavala skupe haljine, koje joj je kraljica oblačila.Majka joj je samo uz osneh pretila, kada bi je videla krvavih kolena, da će joj zabraniti izlazak iz sobe.
     U kraljevstvu je živela zla i zavidna veštica. Jedino ona nije volela kralja i njegovu porodicu. Zavidela im je na njihovoj sreći.
   Čula je jednoga dana razdragani smeh iz kraljevskog vrta. Videla je mladu princezu kako se igra sa drugaricama, u vrtu punog ruža. Njena lepota nije zaostajala za lepotom mirisnog cveća.
  - Lepa si kao ruža-pomisli zla veštica.
Zato ču te i pretvoriti u ružu. Vratićeš se u ljudski oblik tek kada te neko ubere i ponese sa sobom. Ali, zasadiču te tamo gde ljudska noga nije kročila.
   Veštica se zlobno smejala, mahnula čarobnim štapićem i princezu pretvorila u ružu. Ali, ruža nije ostala u kraljevskom vrtu. Veštica je zasadila na vrh planine.
    Princezine drugarice nisu mogle da poveruju šta se desilo. Brzo su otrčale do kralja i kraljice i ispričale im da je zla veštica princezu pretvorila u ružu. Kralj je naredio da svi traže ružu i da će dati veliku nagradu onome ko je pronađe.Potraga je bila uzaludna. Od ruže ni traga, ni glasa.

    Prolazile su godine. Ruža je i dalje bila na planini. Svih tih godina do vrha planine nije došao ni jedan čovek.
   U obližnjem selu, živeo je mladi pastir sa svojom majkom. Već dugo mu je majka bila bolesna. Živeli su u maloj , vlažnoj kučici, u velikoj bedi i to je samo pogoršavalo majčinu bolest.
   Jednog lepog, sunčanog dana, mladić je izveo ovce na pašu. Bio je veoma zabrinut za majčino zdravlje. Nije znao kako da joj pomogne.
   Malo, nestašno jagnje, krenulo je da trči ka vrhu planine, a mladić je pojurio za njim. Sustigao ga je na samom vrhu, uhvatio ga i počeo da silazi sa njim. Iznenada je do njega dopreo tako opojan miris, da je pastir zastao. Pitao se odakle tajav niris dopire? A onda je između stena ugledao najlepšu ružu. Bila je kao krv crvena.
  - Divne li ruže - uzviknu mladić.!
Ubraću je i idneti kuči da obradujem bolesnu majku.
   Sagao se i ubrao ružu. Iznenada se u njegovim rukama, umesto ruže, našla prelepa devojka. Nemo su se gledali.
-Ko si ti? - upita mladić.
-Princeza koju je zla veštica pretvorila u ružu.
   Držeći se za ruke, otišli su u princezino kraljevstvo. Svi su se obradovali kada su videli živu princezu. Kralj je prišao pastiru.
-Traži od mene šta hoćeš da ti dam kao nagradu što si mi spasio kćer.
    Mladić je očima punim ljubavi gledao princezu, ali se sa teškim uzdahon i tugom obratio kralju.
-Molim vas, čestiti gospodaru, pomozite mi da izlečim bolesnu majku. To je jedino što želim.
   Ponovo je sa tugom u  očima pogledao princezu. Voleo je, ali nije imao tolko smjelosti da potraži njenu ruku. Nije mogao da bude tako drzak. Okrenuo se da pođe, a onda je čuo princezin glas.
-Oče, imam li ja pravo na želju? Ako imam, od sveg srca želim ovoga mladića za supruga. Volim ga.
  Kralj nije mogao da joj odbije tu želju. Doveli su mladićevu majku u kraljevstvo gde su je lekari izlečili. Pastir i princeza su se venčali i dugo živeli srećno. Uvek su bili okruženi mirisnim ružama.
   A veštica? Kada je videla da je princeza oživela, srce joj je prepuklo od zla.

 Srbija